Kad je cr­no­gor­ski na­rod imao sa­mo spolj­ne ne­pri­ja­te­lje, on je unu­tar svog pro­sto­ra imao – ko­li­ko ži­vot tra­ži – i mje­sto i raz­lo­ge za ma­sov­ni­ja oku­plja­nja i is­po­lja­va­nje op­šte ra­do­sti po­vo­dom dr­žav­nih, vjer­skih, ple­men­skih i dru­gih pro­sla­va. Kad je do­bio unu­tra­šnjeg ne­pri­ja­te­lja u sa­mom se­bi, ra­znim po­dje­la­ma, su­ko­bi­ma i lo­po­vlu­kom, in­sce­ni­ra­nim vi­še­par­tij­skim jed­no­par­ti­zmom, ta­da, osi­ro­ma­še­ni, ni­je­smo mo­gli da ide­mo u ino­stran­stvo da se ta­mo ve­se­li­mo, te su sko­ro za­bo­ra­vlje­na, na pri­mjer, na­rod­na ko­la, sem u fol­klor­nim dru­štvi­ma. Po­go­to­vu sta­vlje­ni su po stra­ni pra­te­ća na­rod­na no­šnja i na­rod­ni obi­ča­ji.
Me­đu­sob­no uda­lja­va­nje je po­če­lo ne sa­mo bra­to­u­bi­lač­kim ra­to­vi­ma, no i ra­to­vi­ma gdje se i do sve­mi­ra sti­že, po­sred­stvom vi­deo-iga­ra, kad se mje­sto ži­vo­ta – gu­bi vri­je­me, ko­je je po­treb­no za ži­vot, po­treb­no za oku­plja­nje stvar­nih, a ne ima­gi­nar­nih elek­tron­skih pri­ja­te­lja, su­sje­da... gra­đa­na.
Ra­ni­je, lju­di su se to­li­ko sla­ga­li da su se jed­ni dru­gi­ma pe­li na ra­me­na u Oro cr­no­gor­skom ko­lu, ko­je je po­ti­snu­to ti­me što se sa­da jed­ni dru­gi­ma pe­nju na gla­vu.
U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, mla­di va­jar Mi­tar Živ­ko­vić iz Pod­go­ri­ce sma­trao je po­treb­nim, ako ne mo­že da se sa­ču­va lju­bav, da se bar sa­ču­va uspo­me­na na nju – uspo­me­na na cr­no­gor­sko Oro ko­lo, gdje će Cr­no­gor­ci, sa­mo uki­plje­ni od bron­ze mo­ći da iz­dr­že one dru­ge na ra­me­ni­ma. Po­čeo je o svom, i to ve­li­kom, tro­šku da va­ja skulp­tu­ru Oro ko­la od pet i po me­ta­ra vi­si­ne, ko­ja se sa­sto­ji od če­ti­ri fi­gu­re Crnogoraca ukrug po­sta­vlje­nih, ru­ka­ma je­dan dru­gom pre­ko ra­me­na, ko­ji na tim ra­me­ni­ma dr­že ta­ko­đe če­ti­ri Cr­no­gor­ca jed­na­ko ru­ka­ma po­ve­za­na pre­ko ra­me­na, ko­ji će se u ko­lu okre­ta­ti ukrug ono­li­ko ko­li­ko se is­pod njih okre­ću oni ko­ji ih dr­že, svi u cr­no­gor­skoj tra­di­ci­o­nal­noj no­šnji. To je na 200 me­ta­ra od Re­pu­blič­ke Skup­šti­ne, gdje se ovi što na le­đi­ma sve dr­že glad­ni oku­plja­ju sje­de­ći na tro­to­a­ru bez pi­je­de­sta­la.
Du­go je va­jar Mi­tar po­ku­ša­vao da u ovo ko­lo uklju­či i lo­kal­nu upra­vu – da gips skulp­tu­re do­gu­ra do bron­ze. Uspio je sa­mo da do­đe do po­li­e­ste­ra, i to kad je isto po­ve­zao ne sa tra­di­ci­jom, no sa Da­nom ne­za­vi­sno­sti, po onom: „Ko je pro­tiv Ti­ta i me­ni do­dje­le sta­na?” Pri­mi­je­nje­ni ofar­ba­ni po­li­e­ster, kao pre­va­ra u bo­ji bron­ze – kao jef­ti­no rje­še­nje, naj­ve­ća je sim­bo­li­ka ovog spo­me­ni­ka, če­mu do­da­je­mo i jef­ti­no po­sto­lje, ko­je je (umje­sto od mer­me­ra) od omal­te­ri­sa­nog zi­da. Ma­te­ri­jal­na vri­jed­nost ovog spo­me­ni­ka – ura­ču­na­ju­ći i vri­jed­nost nje­go­ve šu­plji­ne pot­pu­no pred­sta­vlja vred­no­snu raz­li­ku od: šta je Cr­na Go­ra u ne­za­vi­sno­sti do­bi­la iz­la­skom iz uni­je sa Sr­bi­jom i gu­bit­kom kad uđe u uni­ju sa Evro­pom.
Ne­iz­vje­snost šta će bi­ti sa re­a­li­za­ci­jom ovog spo­me­ni­ma uči­ni­la je da autor, kod do­brih start­nih po­stav­ki, ni­je išao da­lje od glo­ba­la – od ka­te­go­ri­je ma­ke­te, ko­joj je tre­ba­lo tek da sli­je­di raz­ra­da. Nje­go­va ne­pri­li­ka je u to­me što su ovoj vla­sti, kao i za dru­go, po­treb­ni sa­mo jef­ti­ni ma­te­ri­ja­li i tri­ko­vi, po­treb­ne sa­mo ku­li­se iza ko­jih će da se za­klo­ni. Ta­ko, autor mo­ra da iza ovog rje­še­nja sto­ji kao de­fi­ni­tiv­nog, jer ne­ma uput­stvo za sa­da­šnju upo­tre­bu.
Ovom rje­še­nju mo­že se za­mje­ri­ti: sta­tus upro­šte­ne ma­ke­te, dr­ve­nih igra­ča­ka, bez unu­tra­šnje ople­me­nje­ne struk­tu­re, bez osje­ća­ja gra­đe ljud­skog ti­je­la is­pod na­ba­ča­ja ne­čeg što se ne mo­že na­zva­ti odje­ćom, ko­ja je ro­go­bat­no oka­me­nje­no, umje­sto me­ka­nog, te­če­nja uz ti­je­lo dra­pe­ri­je fi­nih tka­ni­na. Na svu tu ne­do­vr­še­nost po­sta­vlje­na je or­na­met­ni­ka pre­ci­zne iz­ra­de, još obo­je­na, sa­sta­vlje­na od ve­zo­va „zlat­nim ni­ti­ma”. Tu su i na­kri­vo na­sa­đe­ne no­ge gor­njeg re­da sta­tič­nih igra­ča. Dra­pe­ri­ja, po­go­to­vu do­la­me, se­rij­ske je pro­iz­vod­nje – tip­ska, ista za sve igra­če. Gor­nji odjev­ni dio – „du­šan­ka”, sa opu­šte­nim ru­ka­vi­ma, bez i naj­ma­njeg je na­bo­ra na leđ­nom di­je­lu, kao da se ra­di o šti­tu. Ako se go­vo­ri o na­ci­o­nal­nom ko­lu i na­ci­o­nal­noj no­šnji, ta­da je bi­lo ne­u­mje­sno da su Cr­no­gor­ci umje­sto sa opan­ci­ma – opu­ta­ča­ma, sa­da sa du­bo­kim ci­pe­la­ma po­sled­nje ita­li­jan­ske pro­iz­vod­nje.
Gor­nje ga­će, to jest di­mi­je, ko­je su kod Cr­no­go­ra­ca re­du­ci­ra­ne u vi­si­ni ko­lje­na (za krš i dra­če – su­že­ne), to jest ko­je se na­sta­vlja­ju na pot­ko­lje­ni­ci ge­ta­ma, ni­je­su di­fe­ren­ci­ra­ne.
Skulp­tu­ra od dva re­da igra­ča, ste­re­o­tip­no je iz­dig­nu­ta na pi­je­de­stal kru­žnog ob­li­ka preč­ni­ka se­dam, vi­si­ne dva me­tra, te se sti­če uti­sak, zbog te iz­dig­nu­to­sti, kao da se ra­di o tri re­da igra­ča, gdje je pr­vi oti­šao na od­mor, dok dva re­da go­re če­ka­ju. Mno­go is­prav­ni­je bi bi­lo da je skulp­tu­ra po­sta­vlje­na na ši­rem na­si­pu iste vi­si­ne kao sa­da pi­je­de­stal – dva me­tra, da gra­đa­ni igra­če do­ži­vlja­va­ju isto – ma­lo iz­dig­nu­tim, a kad im pri­đu da su po vi­si­ni iz­jed­na­če­ni.
Na­da je da će se va­ja­ru da­ti pri­li­ka da, ka­ko pri­želj­ku­je, za­vr­ši ovaj po­sao ko­rek­ci­jom ne­kih glo­bal­nih po­stav­ki, bi­lje­že­ći u tom di­je­lu, i u po­vr­šin­skoj ob­ra­di, svoj po­tez, ko­jeg sa­da ne­ma. On je sa­da za­vi­stan, sla­ve­ći ne­za­vi­snost.
An­dri­ja MAR­KUŠ